О смрти
Многи од нас имају страх Божји. Бојимо се смрти. Већина нас се плаши телесне смрти. Али, телесна смрт није оно чега се треба бојати. Она није тако важна. Оно чега треба да се бојимо је духовна смрт.
А тога се не бисмо бојали да смо се помирили с Богом. Тај страх нам не би сметао. Али будући да наша савест сведочи против нас, бојимо се смрти. То је грех, а бојимо се смрти због чињенице да се нисмо помирили са Богом.
Када бисмо имали чисто срце пред Богом, телесна смрт нам не би нам ништа значила. Знали бисмо да смо спремни да идемо.
Човек би сматрао смрт као одмор на неком месту, јер зна да ништа лоше није учинио. Не би му сметала. Знам ко сам и знам шта сам радио.
Када знаш да си нешто погрешно учинио и да те је полиција ухапсила, мисао би ти одмах рекла: „Јао, ухватили су ме!“ Исто је и у духовном животу. Када смо са Господом, ако смо у Господу, ако нам је ум у Господу, осигурани смо, те се немамо чега бојати.
Ако ништа лоше нисмо учинили, немамо се чега бојати. Чак ни саме смрти.
Када су питали једног монаха Како је то кад човек умре, да ли је то као да човек прелази из једне собе у другу? а монах одговара: То је као да прелази из једног чошка собе у други ћошак.
Тако да кад човек умре вероватно у први мах није ни свестан да је умро.
Докле год се не очита опело за покојника његова душа нема свест да је умрла. Тек онда долазе Анђели и воде душу.
Зато је потребно поштовати наше православне обичаје и обавити све што се може како би се непокајани греси опростили покојнику. После смрти човек више не може урадити ништа за своје спасење.
У том случају помаже како је човек живео за живота да ли је давао прилоге у цркви, био ктитор, помагао сиротињу, био милостив.
Родбина може помоћи тако што ће дати да се у манастиру читају 40 дана молитве за покојника на литургијама.
Значајно је давње милостиње сиромашнима за упокојење душе.
Када се даје 40 дана, то мора бити баш у тај дан ни пре ни касније.
А тога се не бисмо бојали да смо се помирили с Богом. Тај страх нам не би сметао. Али будући да наша савест сведочи против нас, бојимо се смрти. То је грех, а бојимо се смрти због чињенице да се нисмо помирили са Богом.
Када бисмо имали чисто срце пред Богом, телесна смрт нам не би нам ништа значила. Знали бисмо да смо спремни да идемо.
Човек би сматрао смрт као одмор на неком месту, јер зна да ништа лоше није учинио. Не би му сметала. Знам ко сам и знам шта сам радио.
Када знаш да си нешто погрешно учинио и да те је полиција ухапсила, мисао би ти одмах рекла: „Јао, ухватили су ме!“ Исто је и у духовном животу. Када смо са Господом, ако смо у Господу, ако нам је ум у Господу, осигурани смо, те се немамо чега бојати.
Ако ништа лоше нисмо учинили, немамо се чега бојати. Чак ни саме смрти.
Када су питали једног монаха Како је то кад човек умре, да ли је то као да човек прелази из једне собе у другу? а монах одговара: То је као да прелази из једног чошка собе у други ћошак.
Тако да кад човек умре вероватно у први мах није ни свестан да је умро.
Докле год се не очита опело за покојника његова душа нема свест да је умрла. Тек онда долазе Анђели и воде душу.
Зато је потребно поштовати наше православне обичаје и обавити све што се може како би се непокајани греси опростили покојнику. После смрти човек више не може урадити ништа за своје спасење.
У том случају помаже како је човек живео за живота да ли је давао прилоге у цркви, био ктитор, помагао сиротињу, био милостив.
Родбина може помоћи тако што ће дати да се у манастиру читају 40 дана молитве за покојника на литургијама.
Значајно је давње милостиње сиромашнима за упокојење душе.
Када се даје 40 дана, то мора бити баш у тај дан ни пре ни касније.
0 коментара:
Постави коментар