Спаљивање тела покојника
Да ли је грех спалити тело покојника?
Тело не спаљујемо јер је за нас тело, иако није свето да бисмо га обожавали, ипак вредно поштовања. Оно је вредно поштовања зато што:
а) Христос, Син Бога Оца, јесте преузео тело потпуно исто као и наше (ми то називамо „истосуштан“ из грчких ријечи „όμο“=исти, једнак + „ουσία“ = твар, материја, што значи од исте твари) и зато што је Он био нови Адам, благодат Његовог људског тела пренела се на цело човeчанство;
б) сваки појединачни хришћанин је лично примио на свом телу благодат Бога, јер је био крштен у име Свете Тројице, помазан уљем (јелејем) и примањем светог тела и крви Господа нашег Исуса Христа током Свете Тајне причешћа;
ц) ако се особа веома приближила Богу, божанска благодат је интензивно присутна у њеним моштима (= костима) које постају „свете мошти“ – ако спалимо тело ми ћемо лишити себе, друштва, целог света од извора благодати, и највероватније никада не бисмо схватили да је нека особа достигла стање светости, јер се светост често открива преко светих моштију (одавањем миомириса, мироточењем и чињењем чудеса).
У богословљу како је Господ Исус Христос васкрсао по природи људској, сваки човек без изузетка ће да васкрсне, јер је то закон Христовог васкрсења. Он је никим и ничим променљив.
Онај који се својом вољом спаљује сигурно је да крши каноне и богословље о нашој богообразности, и о нашој на неки начин "освештаној смрти", јер се тело предаје земљи на чување, а сахрана је од речи "сохрањит" што значи сачувати.
У земљи се дешава сусрет оних елемената које је Бог узео из ње и створио човека, и то ће се васкрсењем поновити, да ће Бог из тих истих елемената подићи (не поново створити) човека у живот.
Ово у живот је и страшна реалност о нама, јер он може да постоји као егзистенција, као вечно постојање у смрти човека, која је духовна, ако је личност у човеку изграђена умрло.
Зато праведници васкрсавају у живот вечни а грешници у егзистенцију али без црпљења живота из Бога, него само оног по општем дару стварања који је касније умро. И то је смрт вечна - та бесмислена егзистенција.
Сви ће васкрснути, и Јуда, и Нерон и Јулијан Отступник, и Троцки, Хитлер... али у личности коју су у последњем моменту живота са телом оставили. Зато свети Давид псалмопевац каже: "Смрт грешника је љута"
Тело не спаљујемо јер је за нас тело, иако није свето да бисмо га обожавали, ипак вредно поштовања. Оно је вредно поштовања зато што:
а) Христос, Син Бога Оца, јесте преузео тело потпуно исто као и наше (ми то називамо „истосуштан“ из грчких ријечи „όμο“=исти, једнак + „ουσία“ = твар, материја, што значи од исте твари) и зато што је Он био нови Адам, благодат Његовог људског тела пренела се на цело човeчанство;
б) сваки појединачни хришћанин је лично примио на свом телу благодат Бога, јер је био крштен у име Свете Тројице, помазан уљем (јелејем) и примањем светог тела и крви Господа нашег Исуса Христа током Свете Тајне причешћа;
ц) ако се особа веома приближила Богу, божанска благодат је интензивно присутна у њеним моштима (= костима) које постају „свете мошти“ – ако спалимо тело ми ћемо лишити себе, друштва, целог света од извора благодати, и највероватније никада не бисмо схватили да је нека особа достигла стање светости, јер се светост често открива преко светих моштију (одавањем миомириса, мироточењем и чињењем чудеса).
У богословљу како је Господ Исус Христос васкрсао по природи људској, сваки човек без изузетка ће да васкрсне, јер је то закон Христовог васкрсења. Он је никим и ничим променљив.
Онај који се својом вољом спаљује сигурно је да крши каноне и богословље о нашој богообразности, и о нашој на неки начин "освештаној смрти", јер се тело предаје земљи на чување, а сахрана је од речи "сохрањит" што значи сачувати.
У земљи се дешава сусрет оних елемената које је Бог узео из ње и створио човека, и то ће се васкрсењем поновити, да ће Бог из тих истих елемената подићи (не поново створити) човека у живот.
Ово у живот је и страшна реалност о нама, јер он може да постоји као егзистенција, као вечно постојање у смрти човека, која је духовна, ако је личност у човеку изграђена умрло.
Зато праведници васкрсавају у живот вечни а грешници у егзистенцију али без црпљења живота из Бога, него само оног по општем дару стварања који је касније умро. И то је смрт вечна - та бесмислена егзистенција.
Сви ће васкрснути, и Јуда, и Нерон и Јулијан Отступник, и Троцки, Хитлер... али у личности коју су у последњем моменту живота са телом оставили. Зато свети Давид псалмопевац каже: "Смрт грешника је љута"
Pročitaj više...
